u početku bijaše...

          Da. Istina je što kažu za početak. Svaki početak je težak. Stotine, tisuće stvari o kojima razmišljaš, o kojima bi nešto i zapisao, a nemaš početak. Pa slaganja, kemijanja oko prve tri rečenice teksta kojeg imaš u nekim okvirima i samo ga treba napisati i formirati kao cjelinu. I zapravo je lako. Dok ne dođeš do početka...

          Kao prvi dan na novom poslu. Stariji kolega uvodi te u posao, predstavlja ti kolege, pokazuje tvoj ured i objašnjava program na računalu na kojem ćeš provoditi svoje radno vrijeme. Barem većinu svog radnog vremena, osim neizostavne jutarnje kave u paketu s cigaretom, koju ispijaš s kolegom dok se još budiš. I one druge kave, koju popiješ malo kasnije, kad si već budan, ali ti treba još ta kava. Moraš napraviti pauzu jer bez pauze gubiš elan, volju za rad koja je toliko potrebna da posao bude napravljen kako treba. Barem sam tako učio u školi, kod zgodne profesorice iz poslovne psihologije čije sam satove baš volio. Što zbog zanimljivog predmeta, što zbog zanimljive profesorice. Hm, zanimljivo, sjećam se da sam učio kako su pauze u radu dobre za rad. Volim pauze...

          Ali vratimo se početku. Da, prvi dan na novom poslu, kompjuterski program sličan onome na kojem si već radio, a opet drugačiji. I počeo bi sam, a opet, postoji nekakav strah od krivog početka, od neugodnosti na startu koju pod svaku cijenu želiš izbjeći. A  nov si i svi ostali su ti novi pa nije lako ni pitati za savjet. Želiš se dokazati, da možeš, da znaš, da si dobar i sposoban. I krećeš sam. Pažljivo. Nesigurno. Ali krećeš. I nakon nekog vremena vidiš da nije tako strašno i da si stvarno sposoban i dobar, da možeš i da znaš. Ili vidiš da neznaš i da ne možeš, da možda i nisi za to. I opet si na početku. Uf, poteškoće...

          Tako sam jednog kišnog popodneva, nakon ručka, upalio svoje novo prijenosno računalo iliti laptop i krenuo. Pažljivo, nesigurno, ali krenuo. I shvatio da nije strašno. A da li je to za mene, za koga sve to pišem, hoće li išta od toga ikada biti negdje objavljeno, hoće li itko to ikad pročitati, uopće me na zanima. Pišem jer mi se piše, ne za plaću. Ili ocjenu. Ili slavu. Još kao djetetu, u školi, bilo mi je lakše izražavati se pismeno. Više vremena da složiš neku misao, da to na nešto liči, da to nekako zvuči. Tako da sam odlučio zapisivati svoja razmišljanja, svoja zapažanja pa i svoje stavove. Svoje svađe s vlastitim mozgom. Ako ništa, barem bi mogli pomoći meni samome, u shvaćanju nekih neshvatljivih mi stvari i stavova, u shvaćanju života kao takvog.

Možda sam, ali samo možda savladao početak. Uz zvuk kiše izvana i unplugged koncerta Majki iz DVD playera prošlo je dosta brzo.

Nastavak slijedi...ili?